Kad porastem, biću baba, ali odmah

Da vam kažem, jedva čekam da odem u penziju, ako je bude bilo, ako se ne bude radilo doživotno ili Srbija nekako bude preorana, pa sravnjena sa zemljom.

Dakle, želim da ustanem kad hoću, a to će verovatno biti u 7 ujutru. Sve babe to rade, ne znam u čemu je fora, valjda to uspavljivanje u fotelji sa prvim kokoškama ima nešto sa tim.

Onda kad ustanem malo da počistim, da odem do prodavnice, pa onda lepo da mi moj deda skuva neki drnč, pa da posedamo u fotelje i čitamo, masiramo noge, pa kad zapičimo u šetnju popodne. Da pokupimo neku bednu penziju i da kupimo banane ili tako nešto mekano. 

Kad ste u 20-im sve je super, mladi ste, puni snage, ludilo, najlepši ste, a onda dolaze te neke kasnije 30-te i 40-te, kad niste ni baba ni devojka. 

Šta tu da se radi kad nastupi kriza srednjih godina? Svi pričaju o pubertetu u adolescenciji, ali niko ne priča o pubertetu u srednjim godinama. 

Tu se isto menjaju hormoni i ceo sistem se ponovo poremeti, spreman za starost. 

Možda je taj drugi pubertet i zajebaniji baš zbog toga. 

I onda se kupuju motori, seksi oprema od glave do pete i ona druga, neki primerci nabave ljubavnice, ljubavnike ili i jedno i drugo.

I tu postoji tačna razlika između nekog ko malo osveži stajling i prevozno sredstvo i onog ko poma'nita. 

E, pa kakva sam ja, čini mi se da ću poma'nitati tu negde na početku 40-ih – kupiću jedrilicu i poginuti u bari nekoj, nekom jezeru, nešto. 

Zato bih ja da pređem u babu posle tridesetih. Lepo, nema ljubomore na mlade cice, nema brojanje sedih, nema razmatranja fejs-liftinga... 

Daj baba da budem, da imam popust na prevoz, na biblioteku, u prodavnici, bisere na sebe da okačim, čipkane rukavice i pleteni šešir, ima da budem tako šik. 

Sve ti je oprošteno kad misle da si izlapeo.

I šta sve možeš da čuješ i vidiš dok se praviš da si gluv i poluslep. 

A i nekako sam uvek volela stare ljude, ima nešto u njima što nema u mladima. Neki mir, ne pomirenje sa sudbinom ili tako nešto, nego kao da su „ukapirali“.

Oni se ne nerviraju zbog stvari zbog kojih se mi nerviramo.

Kažu bitno je da smo zdravi i da ima da se jede, šta ostalo može da bude problem.

A ja brinem i brinem i brinem, a zdrava sam i imam šta da jedem.

Hmmmm...

Dakle, kad porastem, biću baba!

Nadam se, mnogo nalik mojoj. 

P.S. A nadam se da ću završiti OVDE. Jer, manekenka da budem.

Kada vam život odradi jedan „džudo-prc“! S ljubavlju

Znate one dane kada vam ništa ne ide od ruke? A ni od noge.

Dan zvan peh ili šah mat.

Kako vam draže.

• Zvoni alarm
• Isključite ga
• Sklopite oči na još pet minuta
• Kasnite na posao
• Skačete iz kreveta sa tahikardijom
• Udarite cevanicom o sto
• Odšepate do kupatila
• Perete zube na wc šolji
• Perete ruke i usput pljuskate lice
• Iz ormana mahnito bacate stvari u potrazi za nečim crnim, danas nema nikakvih kombinacija
• Zakačite se na ekser koji viri, krvari vam podlaktica
• Na brusu se otkači bretela, odustajete od brusa, stavljate ešarpu za kamuflažu
• Navlačite čarape, pukne žica, mater tiiiii!!!
• Stavljate samo korektor i maskaru, labelo držite u šaci i mažete ga dok se zapetljavate u kaput
• Trčite u lift odvezanih pertla
• U skoku iz zgrade zaronite u baru ispred ulaza, a pošto su vam cipele poluobuvene čarape su vam sada mokre
• Tu se zapertlavate, dok „letite“ ka stanici pokušavate da se zakopčate na oluji
• Sve izgleda tako strašno i apokalitično
• Niko da stane na jebenom pešaščkom jer danas nema cice od juče, ličim na klošara sa kosom koja je viri u fronclama iz dronjavog šala
• Autobus polazi sa stanice, mašete mahnito, vozač se uplaši i produži dalje
• Sledeći bus je za 15 minuta
• Sad imam 15 minuta da se tu malo popravim na stanici (Kad kažem popravim, ne mislim na žargonsko značenje te reči)
• Otvaram torbu da pronađem ogledalo
• Aaaaaaaaaaaaaaa, pogrešna torba, prazna!
• U hororu sam
• Javljam se da kasnim na posao
• Vraćam se kući bessssna
• Lupam vratima, sikćem ko mentalno obolela zmija
• Uzimam ispravnu torbu, lupam vratima pri izlasku, ukućanima ništa nije jasno
• Sedam u taksi, idem do stanice
• Čekam bus
• Sve vreme jako namrštena
• Palaćam kartu
• Zvoni telefon, poziv sa posla
• Baterija se isključuje
• Udaram glavom o staklo
• Stižem u Beograd konačno
• BusPlus kontrola, pipkam se po džepovima kaputa
• Karta je ostala u drugom kaputu
• Kada vidi moje lice u besnom grču zaobilazi me i nadrkana kontrola
• Preživim dan na poslu, niko me ništa ne pita, ne bih ni ja nekoga ko tako izgleda, a možda me nisu ni prepoznali
• Vraćam se kući s posla, u beli veš je upala crvena čarapa, bela odeća je roze boje
• Odlazim na spavanje
• Ustajem mamurna od besa

A onda vidim moje dve mačke, mog jedinog čoveka, propušten poziv od mame, hranu koja se krčka u kuhinji i svetla grada kroz prozor.

Plus, danas je mojoj baki rođendan.

Hvala ti, Bože, za ovakav dan. 

Jesam li ja lepa kao ti?

Upravo gledam neki beauty tutorijal i shvatam da ga ni ne gledam, tj. ništa što ta devojka priča i objašnjava, gledam u nju.

Kako je lepa. Ima divne plave oči, duge trepavice i prelep osmeh. Stidljiv i podsmešljiv.

Priča ona tako nešto, pokazuje šta je obukla.

Pitam se da li zna da je lepa, kao i većina drugih devojaka, kao i ja.

Pitam se otkud nam uopšte to pitanje.

Svaki dan ustanemo, umijemo se, dignemo glavu, obrišemo lice, pogledamo se u ogledalo, nekad se nasmejemo zamršenoj kosi, nekad se namrštimo podočnjacima, a onda se obučemo trapavo i pospano. Fina suknja, seksi čarape, a preko njih sokne sa štrumpfovima...

A onda priđemo ogledalu sa kolekcijom šminke. Pa da počnemo. Udahni duboko, skloni kosu s lica. Nađi prajmer, pa ide BB krema, korektor, puder u kamenu, olovka za obrve, gel za obrve, bronzer, rumenilo, senka za oči, ajlajner, maskara, labelo, karmin. Pusti kosu, očešljaj je, uvij. Pogledaj se u ogledalo, smešak samo jednim uglom usana, pa namignemo same sebi dok ostatak ukućana čvrsto spava.

Obuj cipele, stavi parfem, stavi šal, kaput, namesti beretku, ispravi se, pogledaj kako sve to izgleda otpozadi, namesti i tu loknu koja se izvrnula. 

Voziš se u autobusu, pored tebe devojka, savršen manikir, prelepa nijansa roze, baš odgovara njenom tenu...

Izlazim iz autobusa, prilazim stanici, vidim sebe u izlogu, dopada mi se, baš sam simpatična pojava.

Na poslu - moje devojke, kako su lepe, sve imaju poneki novi savet ili preparat ili karmin ili lak koji pokazuju, lakiramo nokte u pauzi za ručak, ponekad.

Kraj radnog vremena, popravljamo karmine i kreone, polazak!

Gledam sve te devojke na Instagramu i Fejsbuku, sve lepe, sve foto-šopirane ili provučene kroz filtere, ni ja ne mogu bez tih filtera, valjda zato što o foto-šopu ne znam ništa.

Kao da nam treba filter, kao da nam treba išta, ali mi to volimo, samo što smo u toj igri prerušavanja ili isticanja aduta zaboravile upravo poentu svega. Da je to samo igra, kao kad smo bile male, kad mama ode negde, a mi joj maznemo haljinu koja nas "proguta", "uplovimo" u cipele na štiklu ko u čamce, polomimo joj karmin i stavimo dva usijana kruga rumenila. Ko male spodobe.

U jednom trenutku ni ta šminka više ne pomaže, stalno nismo dovoljno lepe. A prelepe smo, napirlitane ko transvestiti. Fenomenalne smo! 

Predlažem da počnemo da verujemo majkama, bakama, momcima... 

Lepe smo, proklete da smo! 

I posle 15 godina ti bude bolje

Ponedeljak je, a ja sam još mamurna ili pijana, nisam sigurna. 

Izašla sam u subotu, em što sam pila, em što sam pušila cigarete ko hajduk, ali najgore mi je što nisam spavala.

Ja sam spavaholičar, mogla bih da prespavam dan-dva, mogu da spavam u bilo kom položaju, pa čak i na motoru u pokretu.

Mom trenutnom stanju ne pomaže ni to što sam prestala da izlazim, pa sam totalno izgubila kondiciju. Već u ponoć sam bila zrela za krevet, ali avaj, došlo je i tri sata ujutru, za neke i pet, bilo je povraćanja. Ceo paket.

U tri sam samo malo prilegla da se odmorim i probudila sutradan u podne obučena i izgubljena.

Kad prestanete da izlazite, svaka povremena žurka je skoro kao pokušaj samoubistva. 

U nedelju sam bolovala. Ceo dan. Jedva sam ustala, jedva sam se okupala, jedva sam jela, sudovi su se samo gomilali, čak nisam ni pisala, nisam ni lakirala nokte, što inače radim nedeljom - jako bitna akcija za mentalno opuštanje.

Pala sam „u nesvest” oko 16h, a onda je valjalo posetiti roditelje oko 20h. Da sam samo mogla ostati u krevetu, sve bio bilo ok, možda.

Žedna i gladna ceo dan, nisam cigaretu zapalila, kao ni danas.

Dakle, urnisala sam se, a čak se nisam ni toliko napila, niti je to bila neka ludačka žurka. Ali, avaj, ne može se živeti dvostruki život, u ovom slučaju ne mogu se raditi dva posla i izlaziti uveče.

Tj. ja bar ne mogu to da radim, možda ima nekih energičnijih ljudi, ali oni mora da su totalno u k*cu. 

Vidite, ja sam „fazna” osoba, u prevodu bila sam u fazama kad sam izlazila svako veče, kao i onda kada mi se uopšte nije izlazilo.

Izlaženje je full time job. 

Morate u potpunosti da se posvetite takvom životu. Skroz ste u tome, znate šta se kad dešava, ko će tamo da bude, pa čak i dokle će da traje žurka, imate sve kontakte, znate cene pića...

I nije vam ni naporno jer spavate do 14h sutra, pa dok popijete kaficu i jedete, već je 17h, onda lagano okrećete telefone i raspitujete se, dogovarate, još malo pa se spremate za izlazak i eto vas tamo oko 23h do zore, a onda repriza celog procesa dok vam ne pozli.

Onda jedan dan iskulirate da se regenerišete.

A onda sve ponovo, dok vam se konačno ne smuči na trajnije staze.

Onda sledi depresija usled besciljnosti življenja. 

A onda sledi priznanje da ste u k*cu, pa preporod i preraspoređivanje prioriteta.

Veoma šokantna stvar, praćena suzama i mučenjem i menjanjem ritma spavanja, ponovnim sticanjem koncentrace, discipline.

I posle 15 godina ti bude bolje :D 

Onda, da popijemo po jednu, pa da počnemo. 

Đavo nikad ne spava. Gleda TV

Oh, koliko puta sam bila u situaciji da me neko pita: E, jesi gledala sinoć emisiju na X kanalu?

„Nemam TV“, odgovaram ja ravnim tonom.

ŠOK

"Nemaš TV!?

Kako?!

A šta radiš kod kuće, recimo uveče, zar ti nije dosadno?"

Ha! Dosadno! Čoveče/ženo, meni fale sati u danu, fali mi bar još 12 sati da uradim sve što želim!

U početku mi je trebalo nekoliko sekundi da se priberem i shvatim šta me osoba pita, danas se više ne iznenađujem.

Dakle, TV sam zafrljačila u smeće negde oko 2009, dakle pri kraju faksa.

Prvo, krčao je i „padao je sneg često“, drugo - koji će mi?

Da vidimo najpre šta ima na TV-u. Da preskočimo sve gnusne programe i emisje, poput onih jako popularnih i šatro zabavnih, ne daj bože nedeljne jutarnje i popodnevne programe.

Kažete, ima filmova na TV-u. Ne seeeri, a inače to ništa ne može da se odgleda na kompjuteru, kad ti želiš i šta ti želiš, nego mora u određenom terminu da se sedne i da se gleda ono što ti serviraju i da se svakih 30 minuta čeka po 20 minuta da prođu reklame, ne daj bože i vesti.

Kažete, ima kablovska, pa raznih istoriskijh emisija, naučnih. Mhm, i to isto ništa ne može da se nađe na internetu.

Da se razumemo, ja savršeno shvatam babe i dede kojima ne uspevam da objasnim uspešno šta je to internet. Ali mlađe generacije... Da li je moguće da me to pitate?

Nema ničega lošeg u tome da se ponekad pogleda neka poučna emisija, ali kako to obično biva (uhvatila sam sebe da radim to na odmoru kad sam u smeštaju sa kablovskom), ceo dan gledaš History ili Explorer ili slično. I sve je jako interesantno, ali ja, kao ni vi, ne mogu da izvojim pola dana ili celu noć da bih gledala u zujeću kutiju.

I koliko mi se puta desilo da odem negde u goste i da svi gledamo hipnotisano u TV i kao nešto mumlamo usput. I onda se neko, ako imamo sreće, seti da kaže „isključi ovo govno, molim te, da malo razgovaramo“.

Čak su i moji roditelji u fazonu „pa trebalo bi da kupite TV“.

Ummm... NO!

Ne, nemam TV, neću ga ni imati.

Od kanala broj 1 do do 189 vidimo kako je neko brutalno ubijen, kako je neko silovan, kako smanjuju penzije i plate, kako se porađa žirafa, kako dete u reklami grli manekenku koja je kao njegova mama, vidimo emisiju o epidemiji kuge, seriju neku koja se vrti stoti put, putopis iz Papue Nove Gvineje, neki sport, možda čak i pornić, vidimo predstavnike naše političke scene kako donose neku važnu odluku – dakle horoor film ili s/f, neke pomije uglavnom. I tako ukrug dok vam ne pozli, zaboli vas glava ili postanete nadrndani.

Ja umem da budem nadrndana i bez TV-a, hvala lepo.

Neki će reći, pa svega toga što si nabrojala ima i na internetu koji obilato koristim. Da, ima, ali ja moram da kliknem na to, a onda da se koncentrišem i pročitam. Žvaćem sadržaj sama, ne dobijam ga već obrađen i izbačen kroz probavni sistem.

Da smem to da kažem, rekla bih da u televizore pakuju neke zle tehnologije za ispiranje mozgova. Kad vidimo sve te ljude koji hipnotisani bulje u šarenu kutiju i skaču kad ih nešto iznervira (sport ili politika, nema treće), ili mahnito prebacuju programe tražeći nešto što ih zanima, ili se bore da ukućanima oko toga šta će da se gleda, brinem se i kažem sebi „ćuuuti, ne govori da nemaš TV, pokušaće da te nateraju da ga nabaviš“.

I da vam odgovorim na pitanje šta radim bez TV-a: to malo vremena koje imam da provedem kod kuće, provodim čisteći je, čitajući knjige, pričajući sa dečkom, ili sa gostima, ili pozovem roditelje da vidim kako su, uspavljujem se iz neki film skinut sa neta ili odmah s vrata padnem u dubok san premorena, igram se sa mačkama, pišem, pravim planove, idem u kupovinu, bacam smeće, ušivam čarape, peglam, ...

U stvari, ja ne znam otkud vama vremena da gledate TV?! Kakve su to kriminalne radnje neradničke!

Kažem ja, taj TV je neka đavolja rabota. A đavo nikad ne spava. Mora da i on gleda TV. 

Ili gostuje u udarnom terminu...

Tog optimistu treba tući usranim demagogom

Sasvim običan dan. 

Pun pehova doduše ;)

Ustajem u 6 h ko vampir, smrzavam se, prozori su odškrinuti da bi se izluftiralo od sinočnjeg gošćenja, pušenja cigareta.

Mačke odlepile, mjauču, hoće da jedu, da piju vode, da “pričaju” sa mnom.

Maskarom trepnem na donji hapak, auć, briši, obrisa se i kortektor, liži kapak, nadolepi korektor. Sredi te donje trepavice.

Budi mi se Čovek, nadrndan i on kao ja, imamo neku diskusiju kojoj nije vreme. Tako rano ljudi treba da se dogovaraju maksimum oko toga šta će da jedu.

I tako diskutujemo ceo cabn oko gluposti i na kraju se sve završi sa “volim te, i ja tebe, cmok, cmok” i cela ta svađa bila je glupa i oko gluposti, ali šta će ljudi koji su usmereni jedni ka drugima, sa kojima dele i sreću i nervozu.

Pa baš to, pored toga što uživaju zajedno, oni su toliko zajedno da počinju i da riču jedni na druge.

Strašno je to, stresno i zamara, a ishod je uvek isti - pomirenje.

U stvari, da vidimo zašto komplikujemo sebi živote. 

Osim ako ne psotoje neki konkretni problemi zbog kojih bismo se opravdano nervirali, treba nas sve tući.

Imamo šta da jedemo, imamo šta da pijemo, obučeni smo, obuveni, imamo krov nad glavom, zdravi smo, imamo voljenu i ljubljenu porodicu, prijatelje, srećni smo u ljubavi, još ako imamo kućne ljubimce! Ihaj!

A naše žalbe se odnose na - ko če šta da uradi, ko će da ode u kupovinu, ko će da plati račune, ko nije uradio ovo ili ono, kad i kako.

A zašto nam je to važno (osim što smo mahom control frikovi)?

Uglavnom zato što smo nezadovoljni nekim svojim učinkom, što pokušavamo da reflektujemo na okolinu, a to sve jer smo optimisti.

Da, optimisti. 

Jedno zanimljivo istraživanje s decom je odličan primer za to. Dali su deci činije pune vode - do vrha. I onda im rekli da pređu neku distancu, ali da ne prospu vodu. Naravno, deca su se gegala i sva su prosula po malo vode.

Kad su ih pitali zašto se to desilo, većina odgovora je glasila - duvao je vetar, zemlja je neravna, prepunjena je činija, nije dobra ova moja činija, a samo je jedno dete odgovorilo da je ono samo krivo zato što je prosulo vodu.

Ispostavilo se da taj dečak dolazi iz porodice u kojoj su poremećeni porodični odnosi i  gde se dete oseća zapostavljeno.

Svi IZGOVORI ostale dece označeni su kao optimizam.

Naći za sebe neki izgovor, ne kriviti sebe. 

E sad, u tome ne valja preterivati. Treba preuzeti odgovornost za svoje postupke, ali ne baš sve i uvek. Treba malo sebe braniti, maar i na račun vetra.

Ali ne i na račun ljudi koje volite.

Da ih ne bi neki vetar odneo. 

U prevodu, treba me tući zbog preteranog optimizma ili čak, kako moj čovek kaže - demagogije. :D 

Pijem da zaboravim ako mogu da si priuštim

Ne šalim se.

Pijem svaki dan, poneki preskočim.

Kada dođem kući posle posla mrtva umorna i nervozna, sve što želim jeste da se istuširam, jedem, poljubim voljeno biće, izgrlim mačke i sipam sebi čašu vina. To me opušta, ili bar ja u to verujem.

Da li je ovo alarmantno?
Jesam li alkoholičar ako pijem svaki dan po jednu čašu vina?
Neki kažu da je to zdravo, drugi kako je to pravi pravcati alkoholizam u početnoj fazi.

Ne znam, meni prija, možda čak i previše.

Sve te lepe čaše, lepa bela i crna vina, penušava, mirisna...

Imam ljubavnu aferu sa svim tim divnoćama.... 

A odakle dolaze ti afiniteti? Moguće da je nasleđena ljubav, mada pre mislim da je stečena još u tinejdžesrko doba kada si “morao” da piješ, pa čak i kada ti se nije sviđalo, a onda, posle toliko popijenih flaša, konačno ubediš telo da ti se sviđa i to je ljubav za ceo život.

Nešto kao dogovoreni brak. Isprva se ne volite, ali se podnosite, pa onda postanete prijatelji, pa se onda rodi iskrena ljubav i strast.

I može da traje celog života, ako se ne pretvori u zlostavljanje, zlostavljanje alkohola.

Ja uživam u njegovom društvu, uglavnom se zadržim na jednoj čaši, osim ako sam na nekoj žurci ili druženju ili večeri ili... Ok, tu ću se zaustaviti...

I da se razumemo, nsiam ja jedan od onih vikend-alkoholičara, vikendom skoro nikad ne pijem. Moje pijenje je isklučivo vezano za radne dane. Hmmm, možda je to neka skrivena poruka. 

Skrivena toliko da svi znaju da među novinarima ima najviše alkoholičara, zapravo, ja ne znam nijednog novinara koji ne pije alkohol.

Taj mora da je ili loš novinar ili je napustio dotičnu profesiju da bi se izlečio mentalno...

Čast izuzecima, koji piju neke druge droge, garantovano!

Elem, kad vidim sve te boce u šteku, toplo mi oko srca - crno vino, belo vino, šljivovica, loza, višnjevača, pivo voćno, obično...

Ne moram ni da pijem, samo da znam da su tu, kao što je slučaj s cigaretama - ne moram nijednu da zapalim satima, ali moram da ih imam uz sebe.

Šta je to, alkoholizam ili "hoarder" sindrom?

Mislim da je to živim u banana-državi sindom. Pijem da zaboravim ako mogu da si priuštim. 

Bilo kako bilo, ja se večeras vraćam u svoj topli dom da zavirim u svoj hladni šank na terasi.

Večeras ćemo točiti špricer! 

Pucajte, ja u šoping idem!

I tako se bliži 20-ti, kad stižu mi platice, par dana možda okasne...

Osećam, steže me nešto oko srca.

Blago sam depresivna u kombinaciji sa PMS-om – recept za katastrofu.

Jadan moj dragi.

Na koga ću da dreknem ako ne na njega - ni krivog ni dužnog. I svaki put ko nezdrava nemam pojma zašto sam nervozna.

A onda shvatim – nemam, bre, para.

U mislima mi se javlja spisak za kupovinu, šta mi sve treba.

A, u stvari, ništa od toga mi ne treba nego ja to želim.

Trebati i želeti - dva jako različita pojma koja uporno mešamo.

Kad nemamo para sve nam „treba”, a kada konačno kupimo tih nekoliko preko potrebnih gluposti onda ih ni ne koristimo. Stavimo u štek dok nam zaista ne zatrebaju, za nekoliko meseci, kad slučajno naletimo na njih.

U stvari, ja patim od SPD-a.

Sindroma potrošačkog društva.

Dajte mi pare da bih ih potrošila na stvari koje mi nisu potrebne.

To ti ide ovako: rmbaš kao konj, dobiješ platu i onda svratiiš, recimo, u parfimeriju, kupiš deseti  karmin, četvrto mleko za telo, petu kremu za ruke...

I osećaš se sjajno, a onda zaboraviš da ti je to u torbi dok ne dođeš sutra na posao i pokušaš da nađeš rokovnik u tašni. E,  super, obraduješ se, staviš sve to u fioku da ti ne smeta i radiš. Posle dve nedelje otvoriš tu istu fioku i ispod gomilice omota od čokoladica i kafica nađeš svoj „ulov”.

I opet se obraduješ.

Poneseš ga kući - ponovo.

Usput sretneš drugaricu, odete na kafu, vadiš cigarete iz tašne i naiđeš na pomenute dragocenosti.

Savršeno! Pokloniš drugarivi mleko za telo koje ti ne treba, a verovatno ni njoj, ali radost davanja i primanja poklona nema veze sa viškovima.

Plus - torba ti je lakša.

Eh, a ja sad ni za labelo nemam para.

Mada imam pet labela u šteku, ali razumete šta hoću da kažem.

I kad dođe taj 20-ti ili par dana više, nema sile koja će me zaustaviti na putu do svih tih lepih, sjajnih, mirisnih, mekanih stvari koje moooram da imam.

Zbogom, okrutni svete, odoh u šoping!

Neobavezna veza žestoko nas zeza

To vam je još jedan fenomen modernog doba. Skoro svima poznat, u prevodu – skoro svi su to pokušali. Kažem pokušali jer je u tome nemoguće uspeti. 

Dakle, tvrdim da neobavezne veze ne postoje.

Hajde malo da vidimo zašto ja to tvrdim.

Kao viđate se sa nekim i strava vam je i onda počnete malo bliskije da se viđate i onda shvatite da biste kao nešto pokušali, ali ne želite da budete u vezi, tj. ne želite obavezu.

Da se sa tom osobom viđate kad vama odgovara, da imate seks, ali da joj „ne polažete račune“, da nemate emotivnu odgovornost, da nemate nikakve veze jedno sa drugim iako ste u nekoj vrsti veze.

A spona koja se stvara između dvoje ljudi koji imaju kakav-takav seks više od jednom, to nema veze. To ćemo da poreknemo. Mi nismo u vezi!

I to što vam se ta osoba očigledno dopada, čim provodite vreme sa njom i delite telesne tečnosti, nema veze, i to ćemo da zanemarimo jer smo mnogo moderni.

Ali da vidimo šta sve može da se desi.  

Scenario 1:

Jedan od dva korisnika ovog sporazuma odlepi i kaže nešto emotivnije nego što je dogovoreno, eto nama prve krize u vezi – neobaveznoj.

Šta sad? Ova druga – da kažemo, hladnija strana, ne zna šta da odgovori, gde da beži, pa se požali prijateljima/prijateljicama kako je to baš sranje što se ova druga strana zaljubila, a u stvari ego puca od zadovoljstva. Uta-ta, uta-ta, on/ona se zaljubio/la, a ja nisam.

I onda ta druga strana shvati da se vi tu nešto femkate i nađe nekog drugog i započne pravu vezu. I onda vi odlepite, pa se čak i naljutite što fokus više nije na vama.

Završava se tako što tvorci neobavezne veze više ne razgovaraju.

Scenario 2:

Jedna od „dogovorenih“ strana shvata da sve to i nije tako jednostavno. Posebno kad se nađe zajedno u društvu. Vide svog neobaveznog partnera/partnerku kako flertuje sa suprotnim polom i počinje malo da mu/joj se trza donji kapak, kao da će da se šlogira.

I prvom prilikom kaže neobaveznom dečku/devojci da želite nešto više.

Druga strana popizdi jer se nisu tako dogovorili.

Završava se tako što tvorci neobavezne veze više ne razgovaraju.

Scenario 3:

Dve strane se viđaju dok sve to ne izgubi smisao jer kad nema nekog nadograđivanja odnosa i on se, prosto, izliže.

A dve strane ili se odalje kao svemirska tela posle velikog praska ili promene dogovor – pretvore se u prijetelje.

Scenario 4 ili 5:

Shvate da se zapravo vole i ostanu zajedno do kraja života, što je scenario naučno-fantastičan danas...

Ili shvate da to ne ide i onda kao, šta, raskinu? Kako mogu da raskinu neobaveznu vezu kad nisu ni u kakvoj obavezi? Samo nestanu?

Scenarija je mnogo... ali nije stvar u scenarijima, nego u tome šta natera ljude da se uopšte dogovaraju oko toga kakav će odnos da im bude.

Zar nije to nešto prirodno, što se desi samo od sebe ili se ne desi?

Silovanje odnosa ne treba da bude početna opcija, ma kakav bio krajnji ishod.

I kada smo mi to postali tako proračunati u ljubavi?

Ok, kapiram kada ljudi trguju parama i imovinom, to je staro koliko i najstariji zanat, pa čak i emocijama, ali otkad se trguje zdravim razumom?

I da se osvrnemo lingvistički na termin „neobavezna veza“. Ako je veza, samim tim ne može biti neobavezna.

A možda je sve to samo stvar prirode današnjeg čoveka – da se ratosilja svih obeveza i spona i odgovornosti ,i da se zabavlja, dok ne primeti da je i besomučno zabavljanje i te kakva obaveza koja zahteva vreme, novac, energiju, posvećenost...

A to baš zvuči kao neka veza, zar ne?

Ja sam debela devojka

Debela, gojazna, popunjenja, debeljuškasta, krupna, buca, debeljuca, pozamašna...

Mi ti za debljinu imamo reči ko Eskimi za sneg.

Ne može žena da se opusti da jede kad joj se jede i šta joj se jede i koliko joj se jede.

Sve se nešto stiska, malo, malo, pa na nekoj dijeti, sa interneta nas bombarduju raznim receptima, preparatima, alatima za gubljenje kilograma. Svi o tome pričamo, pa se zagledamo u ogledalu, pa padamo u očaj kad primetimo da nam je stomačić malo iskočio. 

Aman, ludila.

I kad je uopšte to sve počelo?

Zar nisu pre žene bile i ovakve i onakve i ranije i niko ih zbog toga nije toliko maltretirao. Svaka našla muža i svaka jela šta joj se jede, ako je bilo šta za jesti.

A sad svega ima, a ona neće slatko, pa neće slano, pa neće sok, pa mora da vežba, pa mora da bude privlačna celom muškom rodu, a da joj zavide žene. Ajoj, umorih se.

I niko nije imun na ovo ludilo. I ja se gledam u ogledalu, očajavam što me steže suknja, ne mogu da dišem. A i tata mi kaže da imam „rambo ruke“. Tata se zeza, a ja u zemlju da propadnem.

A što, ne znam. Valjda sam tako vaspitana internetom, televizijom i magazinima.

Svim onim fotošopiranim fotografijama i snimcima.

A da ludilo bude još veće, tome su počeli da podležu i muškarci.

Te „ugojio sam se ovoliko“, te „vidi mi stomak“, te „ovo mi ne stoji dobro“...

A ono, koga briga. Voli se čovek i sa manjkom i sa viškom kilograma. A valjda tako i žena.

A ja,  ja sam se doselila kod mađioničara u kuhinji. Hvala bogu, spasla sam se. Da ne trpi čovek moju kuhinju nego da ja uživam u njegovoj.

I baš mi je lepo sa pet kilograma „viška“, i taj „višak“ ima ko da voli i održava.

Jer ja sam njegova debela devojka :D  

Nedelja je dan kada se ja skinem gola, pa se išaram karminom

Nedelja je.

Moj jedini slobodan dan u sedmici.

Planiram da se odmaram deo dan.

’Oćeš, al ’ malo sutra!

U 11h neko kuca. Ok, ustajem.

U 12h dolazi drugi gost.

U 14h neko treći dolazi, što poslom, što prijateljski.

Konačno, stan se prazni u 16h.

I dok se operu sudovi, opegla veš... pade mrak.

Sad ću da kuliram – kažem sebi.

Uzmem knjigu da čitam, posle pola sata sklapaju mi se oči. Idem da spavam, samo 20 minuta!

I to nije loš presek dana, osim što sam ja isplanirala nešto drugo.

Planovi su krivi za pokvarene planove.

Da nismo toliko control frikovi da treba da isplaniramo kad ćemo i kako da kuliramo, celo čovečanstvo bi bilo iskuliranije.

U stvari, takvi su samo ljudi koji ne žive u urbanim sredinama.

Evo moja baba – ona živi u seocetu na jugu Srbije. Dok je leto ima dosta da se radi, kao i u gradu, puno radno vreme. A onda dođe onih drugih šest meseci tokom kojih seljaci ne rade ništa. Kulira i baba. 

 

I zdravija je od mene. A i od tebe, sigurno. 

Mi u gradovima sve zakomplikujemo. 

Previše je ljudi, previše zidova, previše zujanja iz raznih elektronskih aparata, previše je kozmetičkih preparata... Suviše je namirnica iz konzervi i plastičnih kutija, iz kesa... 

Svega je suviše, a opet nam svega fali.

Što više imamo, više želimo.

Svega.

Jer mi vredimo više što su nam skuplje namirnice, prevozna sredstva, odeća, obuća, šminka...

Beda, jednostavno, nije opcija.

Kako ću pred svet sa anonimus markom šminke, kako ću pred svetom da kažem da je polovina (možda i više) moje garderobe iz second hand shopa ili je nasleđena, kako ću na „bal“ autobusom, kako ću da priznam koliko mi je niska plata?

Pa lepo.

Ko car!

Što nas vraća na moje planove za nedelju.

Ne, ja nedelju ne provodim opuštajući se u spa-centru. Nedeljom sam kod kuće, ako imam sreće. Ne idem nigde, ne dolazi mi niko, oporavljam se. 

Oporavljam se jer i car to mora ponekad da odradi. Osim kad mu (svake nedelje) nešto pokvari silne planove. 

Jer ovaj car nema ličnog asistenta.

A mora i mačke sam da hrani. 

A i carstvo neće samo da se usisa i oriba.