Šta sam naučila o sebi i drugima nakon bušenja septuma

Priznajem, naslov zvuči pretenciozno, ali ne bez razloga. 

Pirsing je uvek bio "my cup of tea". Nakon bušenja pupka u 18-oj želela sam da izbušim sve živo, ali do sledećeg prisinga (septuma) prošlo je 10 godina. 

Možda i nisam neko za koga bi se na prvi pogled reklo da bi probušila septum. Recimo da moj stil odevanja, šminkanja, frizure najčešće liči na kostimiranje, ne bih mogla da se stavim u posebnu grupu, a to i ne želim.

Da sažmem, navikla sam na razne komentare – od oduševljenja do negodovanja, hvaljena i vređanja. Nikad me nije preterano zanimalo šta ljudi misle o mom izgledu. Bitno je da se meni dopada. Ko me poznaje lično, znaće tačno o čemu govorim. Stil je za mene neraskidiv od celokupnog bića i jako mi je bitan. U ovome će se naći mnogi od vas. I mislila sam da sam u potpunosti imuna na negativne komentare i mišljenja, da sam "iznad situacije", a onda se desilo ovo i otvorilo mi nova vrata za rad na sebi.

I tako dođe leto. Posle dugog promišljanja i čitanja o pirsingu septuma, odlučila sam. Idemo! Sve je prošlo ok, ali mi se prva minđuša sa kuglicama nije sviđala jer je bila prevelika za moj ukus, bar zasad :D Odlučila sam da je sakrijem u nos i čekam momenat kada ću je zameniti nekom drugom, za mene lepšom. Iako sam to mogla da uradim dva meseca posle bušenja, ja sam čekala pet meseci. Zašto? 

Nakon inicijalne reakcije svog dečka, koja nije bila oduševljenje, odlučnost mi se poljuljala. Počela je borba između moje velike želje da imam ovaj prising i straha šta će ljudi reći. Onda sam ponovo gledala fotografije osoba sa probušenim septumom i čitala o njihovim iskustvima i odlučila sam da ga zadržim. A i bilo bi glupo probušiti nos, dati pare za to, a onda pustiti da zaraste. :D 

I došao je taj dan. Stavila sam svoju idealnu minđušu. Malu, ali ipak dovoljno vidljivu. I čekala sam reakcije.

Prva, a kasnije i najčešća pitanja koja sam dobila bila su Da li je bolelo? i Zašto? O bože... Prvo, svaki pirsing boli, a da li je bolelo mnogo – nije, mada to ne znači da neće jako boleti vas. A zašto sam to uradila... duboko udahnem... Zato što sam to želela, zato što mi se sviđa, zato što šta te boli ku*ac! Iz istog razloga zbog kog ti nosiš tu odeću, tu frizuru, taj parfem. Meni se, vidiš, to na tebi možda i ne sviđa, ali te ne pitam zašto si to sebi uradio...

I takve reakcije su češće stizale od muškaraca, koji verovatno imaju određene standarde u glavi kako žena treba da izgleda. A ti parametri su u neskladu sa mojim. Sorry I’m not sorry.

Iznenađenje je došlo od žena koje su mahom bile ili oduševljene ili nisu rekle ništa. Možda je to zato što žene (generalno gledano, naravno, nije pravilo) u većoj meri shvataju koliko je izgled, imidž, estetika bitna za osećaj moći i identiteta. Banalizovano - muškarcima (onima koji se ne šminkaju) svi crveni karmini su isti, a to nije ni blizu istine.

Stil = identitet. Zvuči plitko kad gledate površinski. Ali naprotiv, zamislite da vam neko oduzme vaš stil, vaš način odevanja ili šminkanja. Ako ste sportski tip da vam skinu trenerku ili majicu i džins i obuku vas u odelo i kravatu i cipele i naprave vam neku zalizanu zurku i gurnu vas napolje usred bela dana. Ili ako ste jako ženstvena devojka koja stalno nosi haljinice i štiklice, loknice i simpa šminku, da vas neko obuče u trenerku, veže vam kosu u neurednu pinđu i skine svu šminku, i tako pošalje na piće sa drugaricama, itd, itd. Pakao.

Naravno, ovo će najbolje shvatiti „alternativci“, ta predivna bića koja ovom prilikom pozdravljam  :D

Iako sam već sto godina ovakva kakva sam, roditelji su i dalje bolna tačka, iako to nerado priznajem. Čekala sam njihov sud. Stisla zube i pokazala se. Najpre nisu ni primetili, a onda su izrazili mišljenje da im se baš i ne sviđa i to je bilo to. Pao mi je kamen sa srca. To je valjda konačan rezultat stalnih šokova koje sam im priređivala ovih tridesetak godina.

Bila sam spremna da se suočim sa ostatkom sveta. Deda mi je rekao da imam brnjicu ko svinjče. (Mada svako u svom životu biva bar jednom upoređen sa nekom životinjom, da se ne lažemo). Interesantno, ali nisam se naljutila. Nekako se rodila nova snaga da istrajem u onome što želim, a da me niko ne poljulja. Zapravo sam se najviše naljutila na sebe. Pobogu, imam 29 godina i dalje se ložim na to šta svet misli. Naime, iako mišljenja i komentari ne bi trebalo nikoga da brinu, kada vas kritikuju zbog izgleda ili izbora partnera ili karijere ili načina života (što je sve ok dokle god ne uništavate sebe i druge), iskrena da budem, te kritike je ponekad teško podneti bez reakcije.

Mislim da je tako i sa ostalim stanovnicima širom planete koji rade nešto što nije „standardno“ i bore se svim silama da čvrsto stoje iza svojih odluka. Vremenom, naravno, oguglaš i očvrsneš, pa često dobiješ epitete da si grub, ohol, kučka ili čudak jer se više ne “braniš“ i ne objašnjavaš, već samo složiš "resting bitch facu". Ali to su samo mehanizmi zaštite. 

Ono što ljudi ne kapiraju jeste šta tačno rade kada kažu: jao šta će ti roze kosa, da li si normalna, taj pising je odvratan, što si to istetovirao, pobogu šta si to obukla, gde si ti takav krenuo, jeste koliku, potencijalno, štetu mogu da naprave, posebno kod mlađih ljudi koji traže „najudobnije mesto“ na kom će provesti svoj "odrastao život". Svi mi ipak želimo potvrdu od društva, porodice i prijatelja i kada ona izostane nije prijatno, a tek kada čujemo to famozno zašto si to uradio, e to je da popizdiš. Zato se ljudi i kreću u grupama kojima "pripadaju".

I tako sam u jednom trenutku poželela da skinem minđušu i udovoljim većini, ali ne i sebi... A onda sam se setila i reakcija potpunih stranaca: nekolicine žena iz biblioteke koje su me zaustavile da bi mi rekle da izgledam divno od glave do pete i da odavno nisu videle nekog tako originalnog, i one bake koja mi je rekla da sam prelepa, i one devojčice koja me u radnji povukla za kaput da mi kaže kako su mi lepe oči...

I setila sam zašto sam probušila nos. Ne zbog odobrenja ovog i onog već zato što mi se to je*eno dopada. Volim kako mi lice izgleda sad. Ako mi se jednog dana ne bude sviđalo, skinuću. Ako budem htela još nešto da bušim, bušiću. (intersantno je kako vam dok ste beba izbuše uši bez znanja i odbrenja i to je kul, a kad vi to sami svesno uradite, to je neprihvatljivo). Da rezimiram pre nego što ovaj tekst postane knjiga.  

Šta sam naučila o sebi – obožavam kako izgledam, kada ustanem ujutru, obučem se i našminkam, osećam se kao milion dolara. To me čini srećnom, punom samopouzdanja, elana i snage. Takođe sam naučila da moram još da radim na držanju do svojih statvova.

Šta sam naučila o drugima – ne možeš svima udovoljiti, i ne treba to da radiš. Treba sebi da udovoljiš,  a ljudi će ti s vremena na vreme zamerati šta god da uradiš ili ne uradiš. Zauvek.